Naslovna » Biografija Mustafa Kemala Ataturka

Biografija Mustafa Kemala Ataturka

biography-2

Mustafa Kemal Ataturk (1881-1938)

OSNIVAČA REPUBLIKE TURSKE I PRVOG TURSKOG PREDSEDNIKA

Mustafa Kemal Ataturk (Mustafa Kemal Atatürk) je rođen 1881. godine u jednoj ružičastoj trospratnoj kući u ulici Islahhane u solunskom kvartu Kodža Kasim Paša. Njegov otac bio je Ali Riza Efendija, a majka Zubeida Hanuma. Mustafin deda po ocu bio je Hafiz Efendija, pripadnik Kodžadžik nomada iz oblasti Konja i Ajdin koji su se naselili u Makedoniji tokom 14. i 15. veka. Ataturkova majka, Zubeida Hanuma, poticala je takođe iz ugledne turske porodice, koja se naselila u gradu Langasa blizu Soluna. Mustafin otac, Ali Riza Efendi, radio je više različitih poslova: bio je vojni oficir, službenik i trgovac drvenom građom. Ali i Zubeida su se venčali 1871. godine i imali su šestoro dece. Međutim, samo su Ataturk i njegova sestra Makbule Atadan, koja je umrla 1956. godine, dočekali dublju starost.

Mustafa je otpočeo školovanje u lokalnoj školi Hafiz Mehmeti Efendije, da bi ga otac kasnije prebacio u napredniju školu Šemsi Efendije. Nažalost, otac mu je umro 1888. godine i mali Mustafa je neko vreme proveo na farmi svog strica Husejina, da bi se kasnije vratio u Solun i tamo završio osnovnu školu. Po završetku osnovne škole, Mustafa je upisao Višu školu za državne službenike u Solunu. Međutim, već 1893. prebacio se u Višu vojnu školu. U Vojnoj školi, njegov nastavnik matematike, Mustafa Bej, dao mu je ime Kemal (savršen). Od 1896. do 1902. godine Mustafa Kemal je pohađao Višu vojnu školu i Vojni koledž u Istanbulu. Diplomirao je sa činom poručnika i upisao Vojnu Akademiju. Diplomirao je 1905. godine sa činom kapetana. Prvo nameštenje dobio je u Damasku, u Petoj armiji, 1905. godine. Promovisan je u ađutanta majora Treće armije 1907. godine i premešten u Monasteri. Bio je zapovednik Zemaljskog osoblja Vojne službe koja je premeštena u Istanbul 19. aprila 1909. godine. 1910. poslat je u Francusku gde je učestvovao u Pikardijskim manevrima. 1911. godine vratio se u Istanbul gde je počeo da radi u Centralnoj komandi.

Zajedno sa grupom prijatelja učestvovao je u borbama protiv Italijana 1911. godine u borbama za Tripoli na frontovima u Tobruku i Derni. Jedan je od najzaslužnijih za pobedu na Tobruku 22. decembra 1911. godine, pa je 6. marta 1912. godine na Derniškom frontu je dobio čin glavnokomandujućeg.

Sa početkom Balkanskih ratova oktobra 1912. godine, Mustafa Kemal se pridružio svojim jednicama na Galipolju i Bolajiru. Dao je veliki doprinos ponovnom osvajanju Jedrena i Didimotike. 1913. postavljen je za vojnog atešea u Sofiji i na toj poziciji je ostao do 1915. godine. Za vreme svog boravka u Sofiji unapređen je u čin potpukovnika.

Sa početkom Prvog svetskog rata, Mustafa Kemal je postavljen u Tekirdag sa ciljem organizovanja 19. divizije. Svojim učešćem u ratu, Mustafa Kemal je ispisao herojsku epopeju učinvši Dardanele neprobojnim za neprijatelje i spasivši Galipolje. Tako je 18. marta 1915. godine uspeo da odbije britansku i francusku mornaricu, koja nije uspela da se probije kroz moreuz pretrpevši velike gubitke. Posle neuspelog proboja, Saveznici su odlučili da se iskrcaju na mestu Ariburnu (koji se danas zove Anzaška pećina), na Galipolju, 25. aprila 1915. godine, ali ih je zadržala Devetanesta divizija pod Ataturkovom komandom. Posle ovog velikog vojnog uspeha, Mustafa Kemal unapređen je u pukovnika. Borbe su nastavljene avgusta 1915. godine kada su britanske trupe izvršle napad na turske položaje na Ariburnu u noći između 6. i 7. avgusta. Međutim, napad je odbijen i Ataturk je izvojevao još jednu pobedu, poznatu kao pobeda u bici kod Anafartalara. Usledile su pobede kod Kirečtepea 17. avgusta i, ponovo, Anafartalara, 21. avgusta. U bici protiv saveznika na Galipolju (u Turskoj poznata kao bitka Čanakkale)  poginulo je oko 253.000 turskih sinova – mučenika, čime je Turska povratila svoj nacionalni ponos. Naredba koju je Mustafa Kemal izrekao svojim vojnicima: „Ne naređujem vam da napadnete, već da umrete!”, promenila je sudbinu fronta.

Posle bitke kod Galipolja, Mustafa Kemal postavljen je na dužnosti u Jedrene i Dijarbakir. Promovisan je za brigadijskog generala, 1. aprila 1916. godine. Učestvovao je u bitkama protiv ruskih trupa i značajno doprineo oslabađanju Muša i Bitlisa. Posle kratkog boravka na dužnostima u Damasku i Alepu, vratio se u Istanbul 1917. godine. Zatim je bio u pratnji princa Vahdedina Efendije sa kojim je putovao u Nemačku, kako bi se upoznali sa prilikama na Zapadnom frontu. Na putu se razboleo i morao je da ostane na lečenju u Beču i Karlsbadu. Vratio se na front 15. avgusta 1918. godine kao vrhovni zapovednik Sedme armije u Alepu. Na ovom frontu, Ataturk je odneo pobedu u jednoj od najvećih odbrambenih bitaka protiv britanskih trupa u vojnoj istoriji. 18. oktobra, jedan dan posle potpisivanja primirja u Mudrosu, postavljen je za glavnokomandujućeg Lake armije koja je ubrzo rasformirana, a Ataturk je postavljen na dužnost u Vojnom minstarstvu 13. novembra 1918. godine.

Posle okupacije i demobilizacije Osmanske armije, prema miru u Mudrosu, Mustafa Kemal stigao je u Samsun 19. maja 1919. kao generalni inspektor Devete armije. 22. juna 1919. godine Ataturk je izdao „Amasya Circular” u kojem je pozvao na nacionalni sabor u Erzumu i Sivasu ističući da je turska nacija odlučna u borbi za svoju nezavisnost. Delegati iz cele zemlje okupili su se u Erzurmu između 23. jula i 7. avgusta 1919. godine, a između 4. i 11. septembra 1919. godine u Sivasu i doneli odluku o borbi za oslobođenje zemlje. 27. decembra 1919. godine Mustafa Kemal je dočekan u Ankari sa velikim oduševljenjem. Veliki turski nacionalni sabor (skupština), jedan od najvažnijih koraka kao osnivanju Turske Republike, održan je 23. aprila 1920. godine. Mustafa Kemal bio je izabran za prvog predsednika skupštine i predsednika vlade. Veliki turski nacionalni sabor počeo je da priprema i donosi zakone neophodne za uspešno vođenje rata za nezavisnost.

Turski rat za nezavisnost počeo je borbama protiv grčkih okupacionih trupa u Izmiru 15. maja 1919. godine. Pobednice Prvog svetskog rata su sporazumom u Sevru dobile kontrolu na Osmanskom imeprijom i ubrzo su otpočele okupaciju. U početku su otpor pružale milicijske i gerilske snage poznate kao Kuva-ji Milije (Nacionalna armija). Veliki turski nacionalni sabor ustanovio je regularnu armiju i uspešno vodio rat za nezavisnot integrišući gerilske snage u regularnu armiju.

Najvažnije etape u ratu za nezavisnost pod vođstvom Mustafe Kemala bile su:
•    Oslobađanje Sarikamiša (20. septembar 1920), Karsa (30. oktobar 1920) i Gumrua (7. novembra)
•    Odbrana Čukurove, Gaziantepa, Šanilurfe i Kahramanmaraša (1919-1920)
•    Pobeda u Prvoj janjinskoj bici (6-10. januar 1920)
•    Pobeda u Drugoj janjinskoj bici (23. mart-1.april 1921)
•    Pobeda u bici kod Sakarje (23. avgust – 13. septembar 1921)
•    Velika ofanziva, bitka kod Dumlupinara (Bitka Vrhovnog zapovednika) i Velika konačna pobeda (26. avgust – 9. septembar 1922).

Posle pobede u bici kod Sakarje, Veliki turski nacionalni sabor (Skupština) proglasila je Mustafu Kemala za feld-maršala i dodelila mu titulu ‘Gazi’ – pobednika u borbi. Rat za nezavisnost završen je potpisivanjem mira u Lozani 24. jula 1923. godine. Mirom u Lozani prestao je da važi mirovni ugovor iz Sevra i integritet Turske je ponovo uspostavljen. Više nije bilo prepreka za uspostavljanje nove turske države zasnovane na nacionalnom jedinstvu.

Osnivanje Republike Turske započelo je kada je sa radom počela narodna skupština (Veliki turski nacionalni sabor) – 23. aprila 1920. godine. Narodna skupština je sa uspehom rukovodila zemljom tokom rata za nezavisnost i time postavila temelj novoj turskoj državi. Kalfiat i sultanat su razdvojeni i sulatant je ukinut 1. novembra 1922. godine. Na taj način su prekinute adminstrativne veze sa Osmanskom imperijom. Republika je proglašena 29. oktobra 1923. godine, a Mustafa Kemal je jednoglasno izabran za prvog predsednika republike. Ismet Inönü je oformio prvu Vladu republike 30. oktobra 1923. godine. U novoj državi suverenitet bezuslovno pripada narodu, a osnove republike su mir u zemlji i mir u svetu.

Ataturk je uveo mnoge reforme koju su Tursku podigle na savremeni civilizacijski nivo. Te reforme se mogu razvrstati u pet glavnih oblasti:
1.    Politčke reforme

–    Ukidanje sultanata (1. novembar 1922)
–    Proglašenje republike (29. oktobar 1923)
–    Ukidanje kalifata (3. mart 1924)

2.    Društvene reforme
– Žene su dobile jednaka prava kao muškarci (1926-1934)
– Radikalne promene u odevanju i pokrivanju glave (25. novembar 1925)
– Zatvaranje derviških mesta i hramova (30. novembar 1925)
– Zakon o prezimenima (12. jun 1934)
– Zabrana nadimaka, carskih i drugih titula (26. novembar 1934)
– Usvajanje međunarodnog kalendara, sistema mera i računanja vremena (1925-1931)

3.    Pravne reforme
– Napuštanje kanonskog prava (šerijata) (1924-1937)
– Donošenje novog turskog građanskog koda i drugih mera u skladu sa građanskim zakonima (1924-1937)

4.    Obrazovne i kulturne reforme
– Integracija obrazovanja (3. mart 1924)
– Usvajanje novog turskog alfabeta (1. novembar 1928)
– Osnivanje Turskog lingvističkog društva i Turskog istorijskog društva (1931-1932)
– Osnivanje univerziteta (31. maj 1933)
– Obnova umetnosti

5.    Ekonomske reforme
– Napuštanje starog sistema taksi
– Podrška poljoprivredi
– Osnivanje modernih farmi
– Legalizacija i podrška Ekonomskim zakonima i osnivanje industrijskih koorporacija
– Implementacija Prvog i Drugog razvojnog plana (1933-1937), izgradnja novih puteva i povezivanje svih delova zemlje

U saglasnosti sa novim zakonom o prezimenima, Turska narodna skupština je 24. novembra 1934. godine Mustafi Kemalu dodelila prezime Ataturk. Ataturk je dva puta izabran za predsednika Narodne skupištine, 24. aprila 1920. godine i 13. avgusta 1923. godine. U to vreme ta dužnost je bila jednaka dužnosti predsednika države i predsednika vlade. 29. oktobra 1923. godine Ataurk je izabran za prvog predsednika nove republike. Prema ustavu, predsednički izbori održavali su se svake četiri godine. Narodna skupština je izabrala Ataturka za predsednika tri puta – 1927, 1931. i 1935. godine.

Ataturk je često obilazio zemlju kako bi skupio što više podataka o stanju na terenu. Bio je u stalnom kontaktu sa lokalnim vlastima i lično je njima upravljao u svakoj prilici. Kao predsednik republike, primao je strane predsednike, premijere, ministre i komadante sa velikim poštovanjem i autoritetom.

Ataturk je održao veliki govor od 15. do 20. oktobra 1927. godine u kojem je opisao rat za nezavisnost i osnivanje republike. Drugi značajan govor, povodom desetogodišnjice republike, održao je 29. oktobra 1933. godine.

U privatnom životu Ataturk je bio veoma skroman. Oženio se Latifa Hanumom 29. januara 1923. godine. Latifa i Ataturk su zajedno proputovali veliki deo zemlje. Brak je trajao do 5. avgusta 1925. godine. Ataturk je bio veliki ljubitelj dece i usvojio je nekoliko kćerki: Afet (Inan), Sabihu (Gokčen), Fikriju, Ulku, Nebile, Rukije i Zehru, kao i malog pastira –  dečaka Mustafu. Ataturk je imao još dvoje dece koje je odgajio, Abdurahima i Ihsana. Svoj deci je obezbedio dobar život i sigurnu budućnost.

Ataturk je 1937. godine poklonio svoju farmu Državnoj upravi, a jedan deo svojih nekretnina opštinama Ankara i Bursa. Ostatak svoje imovine podelio je između svoje sestre, svoje usvojene dece i Društva za turski jezik i istoriju. Uživao je da čita, sluša muziku, pleše i pliva. Bio je veoma zaintersovan za zapadno-anadolsku narodnu igru zejbek, rvanje i rumelijske narodne pesme. Voleo je da igra bekgemon (tavlu) i bilijar. Bio je ponosan na svog konja Sakarija i svog pasa Foksa. Imao je veoma bogatu biblioteku. Često je pozivao državnike, naučnike i druge ugledne ljude na večere i sa njima diskutovao o državnim problemima. Veoma je vodio računa o svom izgledu i uvek se oblačio elegantno. Takođe je vrlo voleo prirodu. Često je posećivao svoju farmu – Ataturk Orman Čiftligi (Šumsku farmu Ataturka) i sam je učestvovao u fizičkim poslovima. Tečno je govorio francuski i nemački.

Ataturk je umro 10. novembra 1938. godine u 9.05 časova ujutru u Dolmahče palati u Istanbulu, od bolesti jetre od koje je duže vreme bolovao. Sahranjen je u Ankari 21. novembra 1938. godine sa svim državnim počastima na privremenom mestu u Etnografskom muzeju. Posle izgradnje mauzoleja (Anitkabir – Ataturkov mauzolej u Ankari) 10. novembra 1953. godine je premešten na večno mesto svog počinka uz veliku državnu ceremoniju.

Kultura je osnova Turske republike,
Mustafa Kemal Ataturk, 1936. godine

Za više informacija o istoriji Turske posetite zvanicni sajt Ministarstva kulture i turizma Republike Turske.